generacija 1961 20120926 1134025299

poklade sedlare-2012 09 20130226 1018258878

likovna-kolonija2013 10 20130905 1366843291

asfaltiranje2012 01 20130226 1719826845

lovac-bata 09 20130604 1784976902

Živorad Mijatović Kokica

Posted in Dodaci

Sedlarski Žak Iv Kusto - Živorad Mijatović Kokica

U SVETU TIŠINE

k01 20130604 1360713288Prvih januarskih dana 2006. uživala sam u ćaskanju sa podmorničarom u penziji i sportskim ribolovcem Živoradom Mijatovićem, u selu poznatijem kao Žika Kokica. Rođen je 1. jula 1945. godine u Sedlaru. Sa ocem Milošem i majkom Stanijom, preselio se u gornji kraj sela, a onda su se 1957. vratili u donji, gde i sada živi. Osmogodišnju školu završio je sa odličnim uspehom i hteo da nastavi školovanje, međutim njegov otac se protivio tome i insistirao da bude harmonikaš, pevač ili šnajder. Pomogao mu je tadašnji direktor škole Milorad Vićentijević koji je falsifikovao potpis njegovog oca kada je konkurisao u srednju vojno-medicinsku i mornaričko-tehničko-elektronsku školu i primljen u ovu drugu. Školovanje u Puli trajalo je tri godine, godinu dana išao je na specijalizaciju, ono što je naučio teoretski, morao je praktično da pokaže u kabinetima. To je bila godina koja se računala u godinu školovanja, ali se primala plata. Dakle, sa 18 godina zasnovao je radni staž i primao dobru platu, odmah 1966. godine u Puli je dobio i stan.
Bio je podmorničar, bavio se poslom za koji treba biti zdrav, psihofizički sposoban, hrabar. Provere su bile izuzetno stroge. Potreban je određen kapacitet pluća (da se izdrži 50 do 60 sekundi bez daha, vremenom se nauči i duže, a on je izdržao 90 sekundi), dobri refleksi, odsustvo straha od visine i brzine, otpornost na pritisak pod vodom. Od mnogo kandidata, odabrano je njih nekoliko.
Podmorničar radi u specifičnim uslovima, u zatvorenom prostoru, za kompjuterom. ,,Radio sam na torpednom računaru, na brzinomeru, dubinomeru, podvodacionom lokatoru kojim se otkrivaju podmorni objekti, udaljenost do njih, brzina kojom se kreću, da li se radi o podmornici, brodu ili ribi. U karijeri smo posada i ja mogli četiri puta da nastradamo. Zaronimo, imali smo tzv. situacioni sto na kome se obeležava kretanje podmornice određenom brzinom, naiđemo na podvodne struje koje podmornicu zanose, skreću, bez obzira na to što idemo u određenom smeru. Krećemo se pod vodom primera radi brzinom 5, 7, 8 ili 10 čvorova (čvor je 1 852 metra), ali ne znamo da tu ima struje. Ako idemo 10 čvorova, računaj koliko je 20 km pod vodom. I podvodna struja nas zanese i ne možemo da se orijentišemo, treba proveriti gde smo i pomoću periskopa vidimo ispred sebe obalu u koju ćemo udariti. Naglo kočimo i idemo u rikverc, a u tim situacijama se ljudi ne snalaze lako. Tada treba podići kormila da te izvuku gore, da krma izađe napred, da se balansira dok se ne ujednači. Srećom, nije bilo ratno stanje već rutinska vožnja", priseća se Žika i nastavlja:
,,Najveća dubina na kojoj sam bio je 550 m, a najduže pod vodom bio sam 11 dana. Jeli smo suvu kaloričnu hranu, imali smo čokoladu i svaki od nas starešina je dobijao malu bočicu od 200 ml ruma. To je piće mornara, s tim što njima nije davan."
Na dva dana drenažne vožnje pod vodom, dobijali su jedan dan odmora, tako da bi posle 11 dana pod vodom bili pet-šest dana slobodni.
Podmornice imaju svoja imena. Najpre je bio na ,,Sutjesci 811'', zatim na ,,Neretvi 812'', pa na podmornici ,,zaboravio sam naziv, ali upamtio broj 831''. 1981. godine radio je na brodu spasiocu i tamo bio u specijalnoj podmornici za spasavanje podmorničara. To je bilo 1982. godine kada je iz Splita prebačen u Divulje kod Splita, a iz Pule u Split prešao je 1969. godine. Od 1982. do 1985. godine bio je na toj podmornici i od 1985. do 1990. u Svilajncu gde je radio kao načelnik vojničkog kluba i načelnik biblioteke i razglasne stanice. Penzionisan je 1991. godine i zastavnik je prve klase u penziji. Nekada je primao platu od 3 700 dem, penzija mu je znatno manja, ali on tvrdi da je zadovoljan.
Na pitanje da li su pod vodom nailazili na ostatke potopljenih brodova, na nešto zanimljivo, on kaže:
,,Znali smo gde je šta, čak smo i ljude spasavali i izvlačili, podizali brodove. Sa podmornicom nisam radio to, nego nas je struja nosila i mi smo izranjali, čak smo išli i u plićake kojih na karti nema. Onda bismo ispravljali karte. To je neka vrsta istraživačkog rada, a u stvari naša drenažna vožnja, obuka."
Jedna velika podmornica ima 60 članova posade. On je bio jedan od četvorice elektroničara, sa Dalmatincem, Mađarom, Hrvatom. U to vreme nije bilo međnacionalnih sukoba. ,,Bilo je u gradu ono: nema hleba, ali ima kruha, nema mleka- ima mlika. Poprimio sam njihov način izražavanja i to mi ne smeta, čak volim sada sa nostalgijom tako da se izrazim, ali to je do sada ,,izvetrelo''. Gde si, takav si", uz smeh ističe Žika.
Sve vreme bavio se i sportskim ribolovom. Krenulo je, priznaje iskreno, iz interesa. Pecao je na obali orade, komarči ili lovrete (ta riba sada košta 15 evra po kg u Crnoj Gori). To je specijalitet, ulov je odnosio u tri restorana, a oni su mi plaćali. Lovio je u slobodno vreme, bez neke posebne opreme, opremljen samo velikom voljom i strpljenjem. ,,Ribu treba čekati i ona će doći. Dolazi u zoru i dok sunce izgreva priđe ti velika orada od 3 do 4 kg, što je polovina plate. Dnevno bih upecao po 10, 12, 15 kg i u restoranima bi težinu ulova evidentirali, a kad uzmem pare, odem u Šid i uplatim tada popularnu ,,škodu 105 L''. Kola ne dobijem, vratim pare sa velikom kamatom i od toga sagradim ove kuće u Sedlaru", nastavlja priču sagovornik.
Pecao je sa obale na dubini od 15 do 20 m. Koristio je samo udicu, ručno. Tako je lovio u Puli, Splitu i u Divuljama četiri vrste kvalitetne ribe- oradu, brancin, fratra i kantara. Ali, lovio je i morske mekušce lignje, sipe, hobotnice, i to noću pod svetlima nad vodom.
,,Mnogo volim da jedem ribu, a tek kako je pripremam! Čorbice, paprikaše, lešo, roštilj, dimljenu ribu. Šaran je loša riba, ali resavski klen je odličan. On se priprema dok je još svež, očisti se, dobro posoli, pa se peče dok još mrda, poluživ. Najzanimljiviji specijalitet jela je moja kći Danijela- žablji batak od obične, ,,domaće'' žabe, koje ima i u Resavi. Tamo su se hvatale ,,na veliko'', to je na pijaci bio delikates, skuplje od mesa ili bilo čega drugog. Ona, tada mala, nije znala šta je jela, tek kasnije sam joj rekao'', šeretski kaže.
Sportski ribolovac je, kako tvrdi, od jedne velike poplave u gornjem kraju Sedlara kad je bio dečak. Kad se mnogo kasnije vratio u Svilajnac, tj. u Sedlare, nastavio je da peca na Resavi, Moravi, Dunavu, u svim okolnim udubljenjima gde su bile šljunkare, na Zavojskom, Suhojskom jezeru (kod Pirota), na Bovanjskom jezeru kod Aleksinca, na Kudreču, velikom i lepom jezeru kod Smederevske Palanke. Riba mora da se prehranjuje, namami, upeca. Kad su ,,dobri'' dani, kad riba ,,grize'', svakodnevno peca. U jesen i na proleće. Zna se kad je dozvoljen ribolov za šarana, soma i treba imati dozvolu. Dozvolu redovno kupuje, a ona i nije jeftina, iznosi 3 600 dinara za godinu dana, s tim što za pravog ribolovca nije ni skupa. On ulovljenu ribu daje prijateljima i rođacima. Najveći ulovi su mu klen (na Resavi) težak 1 450 g i som (na Moravi) od 8 500 g. To je bilo prošle 2005. godine, 2005. godine. Što se tiče sitne ribe, ulovio je preko 300 kg.
Član je Organizacije sportskih ribolovaca ,,Resava'' Svilajnac koja broji preko 250 članova. Održavaju sastanke, imaju zajedničko jezero (u stvari šljunkaru) u Svilajncu koje poribljavaju i čuvaju. Dva puta godišnje organizuje se skupština na kojoj biraju rukovodstvo i dogovaraju se o poribljavanju.
Učestvovao je na manifestaciji ,,Resavski kotlić'' u Svilajncu ispod mosta kod Velike Morave koja ima tradiciju dugu 13 godina, na kojoj se takmiči u kuvanju riblje čorbe. Njegova ekipa od tri člana jedne godine je osvojila treće mesto. Zatim, sa Borišom Dimitrijevićem učestvovao je na takmičenju na tzv. Elektranskom jezeru, u organizaciji TE ,,Morava''. Bili su u ekipi Miodraga Rakića- Rakca i u ekipnoj konkurenciji osvojili su prvo mesto, a u pojedinačnoj Boriša je osvojio prvo, a on drugo mesto. Dobili su dva pehara i tri medalje.
Pomenuo je da su, osim njega, sportski ribolovci u Sedlaru i Boriša i njegov otav Bratislav- Bata Dimitrijević, policajac Srdan, Mile Stojanović- Tanetov, Dragan Radojčić- Pikavac, Nenad Jovanović- Lazin i Vladan Jovanović- Vlada Zmaj.
Svoju priču završio je rečima: ,,Volim da plivam, bez mora ne mogu. Nisam bio na moru već dve godine, a ove godine planiram ,,glavom i šakom'', obavezno, bez 15 dana deca i ja nećemo ići.''
Junak Žila Verna, kapetan Nemo, sada živi u Sedlaru, ima dve kćerke Danijelu (1977) i Kristinu (1978) i majku Staniju (1923).

Vesna M. Stajić

Dodaj komentar

U cilju provere "ljudskosti" prepišite 5 simbola u polje pri dnu stranice pre slanja komentara.


Sigurnosni kod
Osveži